KORNELIJE KOVAČ (KOMPOZITOR IZ BEOGRADA): PRENOSIOCI EMOCIJA PRIRODE

AUTOR - Brano LIKIĆ
NAJDRAŽA PESMA ILI KOMPOZICIJA JE ONA KOJA IZAZOVE NAJJAČE EMOCIJE KOD LJUDI ILI KOD SAMOG STVARAOCA. JA MISLIM DA JE TO IPAK "JEDNA ŽENA", KOJU SMO IZVODILI NA ZAGREBAČKOM FESTIVALU 71. GODINE. TA PESMA I MOŽDA JOŠ "ETIDA"


Umetnici su, ustvari, prenosioci emocija prirode, mi jednostavno samo prenosimo ono što je u svakom čoveku, ali svaki čovek ne zna to da kaže i da iskaže kroz umetnost, u ovom slučaju kroz muziku. Ja sam rođen u porodici koja je u nekoj svojoj daljoj istoriji imala i učitelje i muzičare, ali uglavnom moj otac je bio muzičar. On je bio violinista u pozorišnom orkestru, u simfonijskom orkestru, međutim nije samo svirao violinu, svirao je nekoliko instrumenata. Gitaru, bubnjeve, trubu, klavir, violinu, tako da sam ja od malih nogu sam bio okružen ustvari instrumentima, stalno se nešto sviralo. Deda mi je isto tako svirao klavir, bio horovođa. Tako da, što kažu, iver ne pada daleko od klade, okružen stalnim prisustvom muzike normalno, dete prihvata tu vrstu iskazivanja i dokazivanja i preuzima to od svojih roditelja na neki način. Ja sam realno od 6 godine u muzičkoj školi. Školovao sam se normalno, išao sam u nizu, u srednju muzičku i akademiju sam završio. Ono što smatram da je važno svakom muzičaru da zna, pored svega ostalog, solfeđo je ustvari osnova svega. Onaj ko je solfeđo imao u malom prstu i ko je sa solfeđom bio na ti, taj nikada nije imao problema ni sa muzičkim oblicima, ni sa analizom, ni sa orkestracijom, ni sa ostalim profesionalnim predmetima. Ja sam završio 1964. godine muzičku akademiju u Sarajevu, odsek teorije, sa glavnim predmetom klavir. Ja se sećam da sam u Sarajevu kod Mileta Pećanca, to je jedan baritonista, svirao je bariton saks, noću smo sedeli i čekali da počne program radio Luksemburga, kod njega u nekom malom iznajmljenom stanu, i slušali to i komentarisali. Tako, nije bilo magnetofona, mislim, bilo je, ali su bili skupi, pa smo samo onako po sećanju mogli da pričamo o tome šta smo slušali i šta smo zapamtili. Radio Sarajevo je širom otvorilo vrata svim mladim ljudima koji su imali talenta. Nisam tu samo ja bio, naravno ja sam se pojavio, ja sam došao iz Subotice u Sarajevo da studiram, bilo je i drugih. Ja se sećam da su na igranku u Slogu, gde sam svirao sa jednim jazz sastavom, došli Nikša Dabović i Zlatko Daniš, oni su bili urednici sa Radio Sarajeva, čuli su me kako sviram i rekli su: Kornelije, ti ako imaš bilo šta što bi voleo da spremiš s bendom, spremi i dođi u studio, otvorena su ti vrata. Na taj način ja sam napravio BKB trio, to je bio, baš, klavir i bubanj i svirali smo neki tako swing jazz, da tako kažem. Jazz koji je šezdesetih bio u opticaju i koji smo naravno mi mogli da sviramo. Ali kasnije, posle BKB-a, ja sam još imao kvintet Kornelija Kovača, pa onda, ne znam, sekstet S u kome sam isto sarađivao, koji je najviše radio na tim igrankama u Slozi, sve dok nisam ušao u Indexe, kao jedan od članova Indexa. Indexi su promenili dosta tih klavijaturista, ali u svakom slučaju kao što je njima značilo što sam bio u grupi, tako je i meni mnogo značilo što sam prošao tu školu rada u grupi te vrste. Moram da kažem, da smo sa Indexima uvek radili grupno. Mislim, radili smo naravno, onaj ko je imao više ideja ili bolje ideje, te su se ideje prihvatale. Ja se sećam dobro da sam, recimo, sa Fadilom, basistom, imao uvek žustre prepirke oko nekih akorda. Uglavnom smo onda 70 posto repertoara skidali, s nekih 20, 30 posto je bilo domaćeg repertoara. Ustvari, Indexi su iz meseca u mesec stalno povećavali broj domaćih, svojih kompozicija, što je bilo jako bitno za uopšte našu scenu u celini uzevši. Da se ljudi okreću sebi, da počinju da stvaraju svoje i da stiču poverenje u ono što rade i da se ta domaća muzika na neki način sve više učvrsćuje kod slušalaca Mene je vukao Beograd zato što je Beograd bio centar, vrlo jak centar muzički. I ja sam prešao u Beograd, oformio sam Korni grupu. To je jedna grupa koja je postojala sedam godina, nije mnogo postojala. Mi smo se raspali čisto iz nekog umetničkog zasićenja, došli smo do nivoa kad nismo znali gde dalje, jer dalje bi bilo, znači, udaljavanje od publike, a nismo hteli da stagniramo na istom. Sa Korni grupom sam stvarno mnogo uradio u smislu i sviranja po inostranstvu i pronošenja, mislim, na neki način, znanja da i u Jugoslaviji nesto postoji i da ima muzičara i muzike. Korni grupa je promenila dosta tih solista. Znaš zašto? Mi smo muzički išli dalje, a pevači su uglavnom stagnirali, i onda sam ja stalno imao utisak da ću promenom pevača da dobijem napredak i kompletnu grupu. Tako, mi smo počeli s jednom devojkom, doduše ona je bila tri meseca samo, Seka Kojadinovic, Dušan Prelević, Dalibor Brun, Dado Topić, Zdravko Čolić i Zlatko Pejaković. Pa znaš šta, Čolic je bio isto kratko vreme u grupi. Ja sam ustanovio, kad sam počeo s njim da radim, da ustvari on nije grupni pevač. On je bio solo pevač. Mi smo se razišli, verovatno je to dobro bilo za oboje. Posle izvesnog vremena, kad se Korni grupa raspala, mi smo se opet vratili jedno drugom da sarađujemo i imali smo jednu vrlo, vrlo plodnu saradnju na ovim prostorima, stvarno. Evo Čolic i dan danas još, ovde važi za najjačeg pevača koji ima imidž, koji ima neki oreol, znaš, koji ga prati, nekog tako, muzičke ličnosti. Najdraža pesma ili kompozicija je ona koja izazove najjače emocije kod ljudi ili kod samog stvaraoca itd. Ja mislim da je to ipak Jedna žena, koju smo izvodili na Zagrebačkom festivalu 71. godine. Ta pesma i možda jos jedna Etida. Ja konkretno sad radim jednu ozbiljnu ploču sa Biserom Veletanlić, koja na žalost nije ploču izdala nekih šest, sedam godina zbog kompletne ove situacije koja je bila ovde. Međutim ona još i dalje važi kod publike za jednog od postojanih pevača iz te neke starije generacije koja je ostala i kojoj publika veruje. Tako da ćemo sada u decembru da uđemo u studio, negde krajem januara ćemo imati taj projekat gotov. Instrumentalnu muziku radim uvek s tim sto obicno prodje period od tri do cetiri godine kad izdam to. Ja za tih tri cetiri godine ustvari materijal proradjujem, skupljam. Poslednje sto sam izdao bila je u Španiji, ta humanitarna ploča koja je išla deci Bosne i Hercegovine. To je bila instrumentalna ploča koja je prodata u 30.000 primeraka u Španiji. Jedan konceptualni album sa konceptom rata i stradanja na ovim prostorima. Aleksandra i Kristina su naravno, kao što sam ja počeo svoju priču, od malih nogu bile okružene instrumentima, slušalicama, muzikom, pevacima, muzičarima, koji su stalno dolazili u kuću. Negde kad su imale 13 i 15 godina otišle su u Norvešku kod našeg rođaka i odatle su se vratile s jednim snimkom, pošto je on imao studio, sa snimkom jedne njihove kompozicije na koju su one napravile mali aranžman i snimile pevanje. Kad sam to čuo onda sam shvatio da to više nije samo dečija onako igrarija, dečija zabava, nego da tu ima nešto. U svom životu sam prošao isto tako kao i one. Moj otac je recimo smatrao da ako vredim da treba sam da to dokažem i ja sam vrlo malo, u suštini, uticao na njih da moraju da se bave muzikom, da moraju da rade ovako ili onako. One su jednostavno bile okružene muzikom. Šta su htele i šta su želele da uzmu od onog što su čule uzele su, međutim, mi se dijametralno razlikujemo u onome sšto radimo. Mislim, to se može i čuti.